Petak, dijaliza. Situacija se malo smirila. Ne oseća se više onako intenzivna nervoza ni kod pacijenata, a ni kod osoblja. U početku je bilo šokantno:

  • Da vidim kako pereš ruke?
  •  Molim?
  •  Kako pereš ruke!
  • Izvinite, ali ovo je ponižavajuće. Ja sam šokirana…

Onda ipak shvatam da to ipak ima smisla. Pa da, ljudi ne peru ruke, ležu u salu u garderobi u kojoj su izašli iz kola hitne pomoći. Neki su uvređeni što ih zovu dan pre dijalize da ih pitaju kako su, a onda dođu na dijalizu sa temperaturom koju su imali ceo prethodni dan. Zvali su ih upravo zbog moguće temperature i izolacije, a oni je nisu prijavili kada su bili pozvani. 

Sada su se svi već uhodali. Svakog čuda… sve postane na neki način rutina. Evo moj još jedan klasičan dan na dijalizi. Prvi sat: pregledanje mejlova, učenje italijanskog vokabulara. Drugi sat: doručak uvek isti, stiže pita sa krompirom. Moj izbor, ima još tri ponuđene opcije. Bljutave. Dakle, uvek krompiruša. Treći sat, ako Bog da, spavam. Četvrti sat, nadam se da još uvek spavam inače… isključite me već jednom!

Ali, evo novi problem, vikend u doba korone. Karantin. Svi u kući. Treba se organizovati. Nakon poslovnih i kućnih obaveza i zanimacija, već je pet sati.

Knjige? Teško nešto ide čitanje ovih dana. Imam kao i obično nekoliko započetih knjiga različitih žanrova, ali sve nekako traljavo ide.

Televizija? Ne mogu više da je podnesem. Od gledanja fimova i serija su mi se oči rastopile, kao u  čuvenoj sceni iz omnibusa “Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)“, gde Nebojša Bakočević izgovara Anici: “Gledaćamo filmove dok se ne rastope boje“. E ne mogu više. Stvarno.

Petak oko 20 časova. Pravim plan i sada već frenetično istražujem mogućnosti. Da gledam slatke kuce i mace kako poziraju svojim oduševljenim vlasnicima? Ne. Facebook? Još gore.

Nakon dva sata igranja novootkrivene igre na telefonu Candy Crush koja je predviđena verovatno za zabavljanje trogodišnjaka dok majke ispijaju kafu sa drugaricama, izbila sam na apsolutno prvo mesto sa zilion bodova sve u liku mačke sa tigrastim odelom i alter egom žabe.

Prelazim na Jutjub. Odlučila sam da uz pomoć mnogobrojnih tutorijala naučim da pravilno pevam. Onako, operski. Trenutno sam na trećem tutorijalu i uporno vežbam zagrevanje glasnih žica sa izbačenim jezikom preko donje usne (to se inače zove plaženje) i pevam skalu. Impresivno zvuči,  a i izgleda.

A tek je petak 22 : 51. Sreća, pa imam psa. Dva.U jedanaest idem u šetnju, na dvadeset minuta. Da li, ako imam dva psa, mogu da idem na 40 minuta?

 Dilema. 

1 Comment

  1. U dijaliznom centru u beogradskoj bolnici sa tri reči i jednom crticom u nazivu vlada politika „ne pitam te, ne govori mi“. Pa ipak, ima zaraženih, došli su iz drugog centra u treću smenu. Ono što niko ne želi da kaže da je situacija gadna, ali ne očajna. Naime, ima među nama i onih na imunosupresiji zbog autoimunih bolesti, ima kardiovaskularnih bolesnika, a pogotovo dijabetičara i sve to ne valja. Ali (ironija), „to nešto“ na šta se vezuje virus se – zamislite – uklanja dijalizom. Mrva dobre vesti.

    Kao neko ko je godinama na Pronison i sa nula imuniteta na npr. Hepaturus B, slažem se sa vama da je čistoća na dijalizi 80% „zdravlja“.

    Pisali ste lepim i razumljivim rečima o kalijumu i fosfor, ako vas put misli navede, napišite i ono od čega svi mi počnemo da patimo kad-tad: nizak pritisak i neuropatija (svi redom dugogodišnji pacijenti hramlju i idu teško).

    Želim vam što pre retransplantaciju, mogu samo da mislim kako je PONOVO krenuti na dijalizu.

    I uvek podvucite da se uz dijalizu može voditi relativno normalan život. Ako na nas drugi gledaju kao na hodajuće mrtvace, ne moramo i mi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *