Ako ste hronični bolesnik, prošli ste već sve i svašta. Prvi put, kada vam saopšte da ste bolesni, naravno da je to šok. Prvo se skamenite, pa ne verujete, onda počnete da plačete. Zatim ste besni, pitate se, zašto baš ja? Na kraju, postanete očajni. Pitanje je samo, šta posle toga? Da li treba ostati u tom stanju ili se trgnuti i pokušati da se organizuješ i živiš punim plućima, shodno svojim trenutnim mogućnostima. 

Od kada sam počela da pišem blog, javljaju mi se ljudi sa sličnim problemima. Većina ljudi koji su mi pisali su prošli vrlo ekstremne situacije…koma, moždani udar, anoreksija …razne autoimune bolesti i dijaliza. Neki su nedavno transplantirali bubreg. Ono što je zajednički imenitelj kod svih je strah. Strah od…čega? 

Strah od operacije? Ne. Strah od neuspeha intervencije? Zašto? Gore od ovoga ne može biti. Strah od  hroničnog bola? Pa to nas izvesno sve u jednom momentu čeka…kada sve boli. I konačno? Strah od smrti. Čega tu ima da se plašimo? Bila sam u komi. Nema svetla. Nema filmskih reminiscencija iz detinjstva. Nema ništa. Zaspiš i to je to. Nema te i ništa te ne boli. Boli samo one koji su ostali i voleli te. 

Koliko samo vremena u životu potrošimo na strah… od mraka, od kontrolnog, od nastavnika, profesora, strah da ćeš pasti ispit, da te ljudi ne vole, strah od bolesti, strah da ćeš pasti i udariti se, od visine, od trudnoće, da nećeš dobiti bebu, strah da nećeš proći konkurs za posao, od letenja… kada sve to sabereš, tokom života više se bojiš svega, nego što uživaš u životu. A dana je tako malo, život je tako kratak. Kada si mlad, vreme sporo protiče, žuriš da odrasteš, a onda, ni ne okreneš se već imaš četrdeset… i onda ulećeš na autoput, ubacuješ u petu i zjuuuu život leti brzinom svetlosti. Sve ono što si računao da će ti se desiti u životu, neće. Sve što si maštao da ćeš biti, nećeš. Sve što si zaradio, potrošićeš ne na putovanja, kako si planirao, nego na lečenje. 

I zato, iskoristi dan. Zaista. Smej se, uradi nešto dobro, humano u svakom danu. Nemoj se bojati ničega. Sve loše prođe, a samo lepo treba da se pamti. Nikada ne znaš, kada će te lekar postaviti ispred sebe na rasklimatanu stolicu i reći…hm…ovaj…situacija je ozbiljna….    

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *