Cilj svake dijalize bi trebalo da bude transplantacija. Transplantacija bubrega znači normalan život. Skoro pa normalan. S obzirom na to da sam prošla sve faze i dijalize i transplantacije, mogu da kažem da je transplantacija ono čemu čovek treba da stremi. Snaga, normalan fizički i seksualni život. Naravno, zbog kortikosteroida i imunosupresiva, postoje mnogo veći rizici od obolevanja, ali sloboda je neizmerna ….i radost kada se piški… život čine male stvari, a to je u slučaju kada ste prošli golgotu od dijalize…velika! 

Dakle pored silnih analiza koje ću kasnije nabrojati, najvažnije je biti psihički spreman i želeti da se transplantiraš. Ono što sam primetila kod pacijenta na dijalizi je neki neosnovan strah od transplantacije. Što su ljudi duže na dijalizi, to se više plaše transplantacije. Da se razumemo, rizik  od odbacivanja, neuspeha pa čak i smrti uvek postoji. Ali, zar nije tako i na dijalizi? U svakom momentu si u riziku … Ali dobitak kvaliteta života teransplantacijom je nemerljiv. Za dvadeset i četiri godine koliko je moj transplantirani bubreg radio, bila sam vrlo aktivna, radila za Ujedinjene nacije sa izbeglicama i migrantima, penjala se i ulazila u vulkane, ronila, letela paraglajdingom, pešačila i biciklarila. Mogu reći da sam u fizičkom smislu, vodila jedan mnogo kvalitetniji život od većine zdravih ljudi. 

Pre šest godina, zbog ugriza komarca zaraženog virusom Zapadnog Nila, bila sam u komi. Imala sam encefalitis – upalu mozga. Niko od od lekara nije verovao da ću preživeti, a ako preživim, da ću biti normalna (doduše to je i trenutno upitno…ali biti normalan …šta to znači?). Za bubreg su bili sasvim sigurni da neće pregurati. I da sam otišla tada, da se više nisam probudila, ne bi mi bilo žao. Otišla bih srećna. S druge strane, kada sam se probudila, sa halucinacijama, bez osećaja za ravnotežu, ponovo sam učila da hodam… (ja se uvek natakarim na štikle i stavim crveni karmin kada mi nije dobro…u ovom slučaju, dok sam hodala na drhturavim nogama pridržavajući se za zid, prišao mi je sumnjičavi policajac i pitao da li sam dobro, pošto sam mu sigurno izgledala kao pijandura) ali za dva meseca sam opet bila na poslu i orcala po svetu, svesna da je kraj mojoj slobodi tu negde blizu, pa da izvučem maksimum. 

Dakle, posle ove digresije da se vratimo na transplantaciju. Ako ne verujete da će transplantacija bubrega uspeti, ni ne krećite u proces pripreme.. Vera u uspeh je više od pola posla. Ne slušajte okolne dušebrižnike koji uvek imaju prigodnu priču o transplantaciji sestrića komšijine strine, koji je eto transplantirao i eto, umro. Retko ko vam kaže, hej pa divno, znam ja Marijanu, eno preko dvadest godina baš lepo živi… ne, ne zato što nema takvih slučajeva, nego zato što je kod nas uobičajeno da je sve negativno… bitno. Kada je dobro.. e to je nevažno. Svašta. 

Pre nego što se obavi transplantacija bubrega, lekar će vam dati spisak neophodnih analiza i snimanja koje je potrebno da uradite. Pripremite se na mnogobrojna ultrazvučna i razna druga manje prijatna i neprijatna snimanja abdomena, srca, krvnih sudova, štitne žlezde, bešike. Dosta čekanja i gnjavaže. Ali, moram priznati da su lekari i sestre u tom pogledu vrlo predusretljivi. Bitno je da se naoružate strpljenjem. A onda ne treba da gubite nadu…ako nemate živog donora, potrebno je da čekate kadaver. To znači, da bubreg dobijate od nepoznate osobe koja je tek preminula, a ima najpribližnije rezultate vašim. Zbog takvih situacija, potrebno je da vam je telefon uvek uključen i sa vama. Nikad se ne zna kada sreća može da vam pokuca na vrata …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *