Kada ste invalid i to sa 100% telesnog oštećenja, ostvarujete pravo da vam Parking servis olakša život i postavi parking mesto za invalide blizu kuće. Da se razumemo, to nije vaš lični, privatni parking, to je parking za sve invalide, ali i za sve bezobzirne, drske i bezobrazne sugrađane. 

Kada se obeleži parking, drečeći žutom bojom i stavi znak za invalide golgota tek počinje.

Scena 1. –  Parking zauzet kolima u kojima sedi mlada žena.

Invalid, dakle ja: „Izvinite, parkirani ste na mestu za invalide, da li bi malo pomerili auto?“

Ona se lenjo okreće i kaže „Šta me boli k…!“ 

Ja stajem ispred nepropisno parkiranog auta, čitam tablicu i zovem pauka. Stiže istetovirani đilkoš sa picom u jednoj ruci i potomkom na drugoj. Majka potomka mu nešto dovikuje. On ubacuje svoj ponos u kola pa silovito kreće na mene i zaurla: „Šta to radiš?“ „Zovem policiju!“ kažem. „Ja sam policija „, kaže on. „Čestitam“, kažem ja, „Ali i ja sam građanin ovog grada i imam neka prava.“ Tu se delija malo iznenadi što nisam ustuknula, pa pređe na drugu taktiku… ulagivanja, dok mu žena urla iz kola. „Umukni“, kaže on njoj. Nakon petominutnog nadvlačenja kažem: „Da me vaša supruga nije izvređala, ovo bi sigurno sve izgledalo drugačije!“. Umorna i zgrožena, kažem: „Idite“. Momčina seda u kola i hitro prolazi pored mene, dok njegova plavuša, spržene kose u prolazu upire srednji prst ka meni sa dugačkim zašiljenim noktom na kom se cakli fluoroscentni lak. 

Scena 2.: ”Obijam” prodavnice i radnje sa pitanjem „Izvinite, čiji je plavi auto parkiran na mestu za invalide, a nema adekvatnu nalepnicu?“ Ulazim u pekaru, isto pitanje. Svi prolaze pored mene i niko ne odgovara. Izlazim do kola i čitam tablicu. Na to istrčava razulareni vlasnik pekare, počinje da me vređa najodvratnijim psovkama koje dolaze iz nekih, meni nepoznatih krajeva bivše Jugoslavije. Naziva me ludačom, kaže mi da pušim k…, da će pobiti moje pse, da sam jalova… Stojim ispred njegovih kola potpuno konsternirana, od šoka se ne pomeram. On ulazi u auto i kreće na mene. Ja u šoku naskačem na haubu i grčevito se hvatam, a jedino na šta mislim je da ne povredim ruku na kojoj mi je fistula tj. život. Pekar divljački trza kola levo – desno da bi me zbacio, a potom naglim zaokretom parkira auto na našu kapiju. Muk. Silazim. Vičem policija, upomoć… Pomračenje. 

Na taj dan, 26.12.2019, izbodena je devojka nasred ulice na Grbavici.

Taj dan, mene je pekar vređao i vozao po haubi. Taj dan, sam ponižena do kraja.  

Na svoj rođendan, otkazujem obaveznu dijalizu bez koje ne nogu da živim i idem na sud zbog dve prekršajne prijave podnete protiv pekara.

Sramota me je. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *