Trudim se da dok pišem ovaj blog, ne prenosim lične, negativne emocije koje se svima nama javljaju tokom radne nedelje, zbog posla, dece, umora, a u mom slučaju, dodatno i bolesti. Ali ima tih dana, tih dana kada ustanete na levu nogu, onih dana kada je svojevremeno Nada Macura, lokalni lekar i veseli meteorolog, najavljivala teško vreme „za nas rajske ptice“, hronične bolesnike i meteoropate. Vreme nestabilno, toplo, pritisak… kreće teskoba, nervoza i glavobolja. U takvom stanju teško podnosim sebe, a još teže ljude oko sebe. Nisam dobro.

Kada to slučajno izgovorite, kreće ispitivanje zabrinutih ukućana: 

– Pa, šta je? Prehlada, gripa? 

 -Ne, nisam dobro.

– Imaš temperaturu?

 -Ne.- 

Pa, šta je onda?

– Aaaaaaa ostavite me svi na miru.

 Još je gore ako to saopštite medicinskoj sestri ili lekaru dok ste na dijalizi. Odmah kreće obaranje kreveta, merenje pritiska, smanjenje rada pumpe na aparatu i čuveno otvaranje prozora da uđe svež vazduh koji je u Srbiji lek za sve…

-Nije ni čudo da vam nije dobro kada ovde nema vazduha…. 

Ne, nisam dobro, zato što mi je teško. Zato što mi se danas sve skupilo. Zato što sam umorna od bodenja, zato što mi je muka, zato što sam pod stalnim stresom, kao i svi ljudi na ovoj planeti, stresom na poslu, u saobraćaju, zato što me nervira primitivizam koji se širi kao kuga planetom.

Nisam dobro zato što me ubija birokratija, zato što moram da se „okumim“ sa lekarom opšte prakse pošto ga češće viđam nego rođenog kuma, zato što mi za svaku glupost treba uput lekara opšte prakse. Nisam dobro zato što svima moram da se smešim i kada osećam potrebu za tim, a bogami i kada ne osećam, pošto me svuda prate oči uplašenih voljenih bića oko mene.

Život mi je na izvolte, ne mogu ni da zadremam kada hoću na dijalizi, sestre moraju da me bude, da mere pritisak svaki sat zato što je to protokol, ne mogu da zadremam na dijalizi i zato što bolesnik sa kraja reda, svako malo ulra „jabadabadu“ čuveni povik Skubidubija, lika iz crtaća, a s vremena na vreme zapeva i narodnjak  „O Branka, Branka, Braaaaaaaanka“ i niko mu ništa ne može. O, ima toga još toliko … 

Nisam dobro (sada zvučim kao Balašević sa čuvenom pesmom „Ne volem„) zato što mi je dosta svega. I ostavite me svi na miru. Da ćutim. Da se isplačem u sopstvenom kupatilu bez ikakvog konkretnog razloga. Onako. Nad životom. Nije mi ništa i sve mi je. A sutra će već biti bolje. Sigurno. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *