Razbolela sam se sa dvanaest godina, a sa dvadeset i jednom, početkom devedesetih, u jeku rata,  dospela sam na dijalizu. Kao mlada devojka, a u tim uslovima, kada je na odeljenju za dijalizu Kliničkog centra u Novom Sadu bilo samo dobre volje, a vrlo malo adekvatnog materijala, veoma teško sam i psihički i fizički podnosila dijalizu. Moji roditelji su se sa mojom dugogodišnjom bolešću relativno uspešno nosili. Sećam se, da sam svaki put, kada sam se vraćala sa dijalize, morala da se smešim, pošto su me uplašeno gledali kako mi je. To mi je bilo naporno… sestra mi je jednom rekla „Moraš ih razumeti… bolesno im je dete“ – A ja? Kome ja da se požalim? 

Nakon ispitivanja u Beogradu (pošto u Novom Sadu u tom periodu nisu rađene transplantacije) utvrđeno je da su mi i mama i tata dobri donori. To je neverovatna sreća. Pa i retkost. Tata je bio bolji donor zato što je mama u mladosti imala neko obolenje bubrega pa je funkcija tatinog bubrega bila bolja. Sećam se kako su se za vreme zajedničkih ručkova raspravljali oko toga ko će biti donor. Ma koliko je to bilo širokrogrudo od strane roditelja, meni je iskreno bilo strašno. Mrzela sam to, čak sam u jednom trenutku rekla da ne želim da se transplantiram niti da mi iko od njih bude donor. Gledali su me zabezeknuto. Ali, sama činjenica da ulazite u nešto nepoznato, sa neizvesnim ishodom, a da nekom koga volite, zdravom, pravom, možete da nanesete bol i napravite problem, me je užasavala. 

Moja sestra, tri godine starija, a  pri tome mlad lekar, mi je bila velika podrška i dok sam bila na dijalizi … kada je trebalo da krenem na dijalizu, taj prvi put, šetala je sa mnom oko zgrade dijalize kao Bane Bumbar u „Grlom u jagode“ još jedan krug… sve dok konačno nisam smogla snage da uđem u zgradu i da me priključe na aparat. Ako ste svesni da vam se od tog trenutka život u potpunost menja, sa vrlo neizvesnim tokom, onda je izuzetno bitno da pored vas bude neko ko će da razume, da ne paniči, da ćuti, da vas podrži… smiri. 

Isto tako, kada smo kretali na transplantaciju u Beograd, cela porodica se spakovala u kola  (a kola su se još i pokvarila na autoputu) i izgledali smo sve zajedno kao „Firma Krstić“. Svi bledi, preplašeni, a kao hrabri. Svi kao nešto pričamo o nevažnim stvarima i temama. Meni je u glavi bilo samo jedno: da me uspavaju pre ulaska u operacionu salu. Nisam ni jednog momenta razmišlljala o ishodu. Ishod je pozitivan. Ishod je izvestan. Transplantacija je to zašto idemo i kada se transplantiram, idemo dalje. To je bio moj rezon. Nisam želela ni da čitam, ni da čujem ništa u vezi sa transplantacijom. U to vreme, nije bilo informacija na internetu kao sada, a i da je bilo, ne bih to čitala, pošto je moj moto da ne ulazim u detalje i informacije o mogućim ishodima i problemima. Na taj način, nisam svesna, niti znam šta sve može da se desi. Možda to nije ispravan pristup, ali se meni do sada pokazao kao delotvoran. I tada je pored mene bila moja sestra. Doputovala je iz Mađarske gde je bila na specijalizaciji da bude tu, kraj mene, pričale smo gluposti, čak se i smejale. Bila je sa mnom sve do kraja, dok nisam usnula u san, pod uticajem leka… lepo, u bolničkoj sobi.. a onda su me negde u rano jutro, tako uspavanu, odvezli u operacionu salu. Moja želja se ispunila.

Porodica je tokom hronične bolesti, sve. Da li su to roditelji, supružnici ili deca, najvažnije je da vam omoguće da se tokom svih faza bolesti osećate voljeno, dostojanstveno i svrsishodno. Podrška i vera u uspeh su izuzetno bitni za psihičku stabilnost pacijenta na dijalizi i pozitivan ishod transplantacije. 

Ja sam je uvek imala i imam je. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *