Umro je pacijent broj 6. Ili možda sedam. Tako ga zovem po mestu na kom je ležao. Pre njega je otišla tetka Nada. Bila je žena od oko 70 godina, bučna, krupna  sa gustom sedom kosom. Imala je sina vojnog pilota, koji se nikada nije ženio. Bila je jako ponosna na njega. S pravom. Onda je otišla Mica. Tiha, majušna ženica, prosto filiganska. Kada sam prvi put došla na dijalizu, dala mi je Bonžitu. I od onda, svaku dijalizu, donosila mi je jednu.To je bio njen mali ritual. Otišla je tiho, samo se ugasila, mada je baš tada dobila unuke blizance.
Dve žene, sapatnice, koje su svaki put u svlačionici pričale šta su kuvale u danima kada nije bilo dijalize…šta je rekao sin Miša, i kako su se Micinom mužu pokvarila kola. Jedan dan, samo nisu došle. Niko ništa nije rekao. Samo je  tihi žamor kao hladan talas prošao kroz salu. Rak. 
Pre par dana, tišina u sali, Svih 255 minuta… tišina. Neobično. Obično bi Mirko, s vremena na vreme, punim glasom i grlom zapevao uvek isti stih “Oj Branka, Branka,Branka”…i zaćutao . Umeo je da priča o pecanju do besvesti. Smetalo mu je sve: te mu je vruće, pa mu je hladno, nema dovoljno svetla da čita novine…a s vreme na vreme bi u potpunoj tišini uzviknuo JABADABADU. Plašio se krvi, igala, uboda…reagovao je uvek prenaglašeno i burno kada bi se bilo šta van ustaljenih procedura desilo. Tako je i ovaj dan , na dijalizi  prodorno kriknuo “Joj Branka”…nismo to shvatili dramatično u tom trenutku. Umro je to veče. 
Nedostaju. Dolaze novi pacijenti.Niko ne govori o onima koji su otišli. Nikada. Ne spominju se. Valjda je tako ljudima lakše. Valjda. Meni nije. Putuje moje društvo i ja čekam na red.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *