Pre dve dijalize (jer život već godinu dana merim po I, II, III dijaliza, vikend…pa opet), dakle pre dve dijalize, dobil sam pamflet, liflet ili već tako nešto, po kom hoda nasmejani nacrtani mali bubreg iz kog vire vena i arterija..  piše da samo treba da smo stabilni tokom dijalize, da imamo dobru volju i želju da se dijaliziramo kod kuće i eto … sve dobijemo! Aparat od kompanije  Fresenius, na korišćenje, potrošni materijal preko RFZO, hormone preko bolnice …sve na tacni… divota! Na lifletu, punom teksta i nasmejanih bubrega koji trčkaraju, je samo jedna mejl adresa i naziv udruženja. Nema kontakt osobe, ni broja telefona. A što se tiče udruženja osoba na dijalizi, ima ih kao sitnih svetaca, pa još podeljeni regionalno, pošto su svi u svađi.

Elem, ja sam stabilan pacijent, rada da se dijaliziram kod kuće, a imam i uslove, pa sam odmah požurila i napisala mejl na datu adresu. Ništa…jedan dan, drugi dan… ništa. Treći dan ponovim mejl. Četvrti opet. Da, dosadna sam, ali želim kućnu dijalizu. Ništa, nema odgovora. S obzirom da u današnje vreme možeš sve da gugluješ, nađoh zamenika predsednice udruđenja navedenog na lifletu, koji mi je ljubazno rekao da nema pojma da se dele neki  lifleti i da u Novom Sadu ima neki Rade, koji sam „gura“ svoju priču pa da ja njega, eto, ako hoću, nađem?!?

Na sreću, posle te nadasve krorisne informacije, dobila sam pristojan mejl od predsednice udruženja sa brojem telefona koordinatorke čuvene Fresenius kompanije u kojoj se i dijaliziram. Vrzino kolo. Ne budi lenja, ja okrenem broj, ali je veza brzo prekinuta pošto je gospođa zauzeta. Rekla je da će se kasnije javiti…i …ništa. Ceo dan. Onda sam uveče poslala poruku. Opet nema odgovora. Nakom četiri dana, šaljem zvanični mejl u sedište kompanije Fresenius u Beogradu, nakon čega promptno dobijam odgovor da je gore navedena gospođa zadušena za  pitanja kućne dijalize.  Opet vrzino kolo. Sada bi svako normalan digao ruke, ali ne i konj kao ja… dosadna, podguzna konjska muva. Građanin trećeg reda, oguglao na obijanje pragova radi osnovnih informacija. Taman počeh da pišem mejl centrali Freseniusa u Nemačkoj, kad oko pet, zazvoni telefon…. Da skratim, gospođa mi je rekla da oni ne daju aparate, da mora da “vidi” sa direktorom,  nema liste, ima liste čekanja, nema zvaničnog  protokola (šta je to protokol?!?) ako… kad …da li  može, a ako može kad… ikad…

Tri dana posle: Poziv, nikada ništa u pismenoj formi: Neću dobiti aparat na koršćenje. Ove godine, a možda i nikad. Ima lista čekanja, ali je zvanično nema. Hvala.  

Zaključak: Nemojte ljudi to da radite! Nemojte da  delite liflete i pamflete sa polovičnim informacijama, nemojte da nam dajete nadu i trošite naše vreme koje nam je i onako uskraćeno. Ja znam da je namera bila dobronamerna, ali pravi više štete nego koristi. Zar nam nije dovoljno teško? Zar nije za očekivati da se hvatamo za svaku slamku…

Naravoučenije: put do pakla je popločan dobrim namerama.

1 Comment

  1. Poštovana, osnovni problem u vezi svega oko dijalize, pa i u vezi dijalize u kućnim uslovima, leži u instituciji koja bi, po slovu regulative, morala da nam pomaže, a ne odmaže – RFZO.
    RFZO trenutno onemogućava širenje kućnog programa tako što ne dozvoljava promene postojećih pravilnika o dijalizama, kojima bi, svakoj kompaniji koja posluje u Srbiji – aparati i materijal za dijalizu, bilo dozvoljeno da radi i kućni program!!! Moja preporuka je da ne pokušavate preko bilo kog udruženja, već da uvek pucate u glavu – preko poznanika i prijatelja direktora kompanije čiji aparat biste koristili. Bitno je da imate zaleđinu – tako to ide u zemlji Srbiji.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *